„Čovek se može obratiti dobru, samo u slobodi“- Spesia

Pojam asertivnosti ima svoje poreklo u engleskoj reči assertiv, što u prevodu znači biti uporan, samopouzdan, samosvestan i samouveren. Pojedini psiholozi je definišu kao: „Izražavanje misli, osećanja i uverenja na direktan iskren i socijalno adekvatan način, uz uvažavanje drugih.“

Asertivan čovek izražava svoja mišljenja, stavove i znanja, bez potrebe za dominacijom, ponižavanjem i diskreditacijom druge osobe, ona poseduje samopoštovanje ali i uvažavanje sagovornika, ali nužno ne moraju da se sa njim slažu u mišljenjima i stavovima. Asertivna prava su stubovi asertivnosti. Ona proizilaze iz samog čovekovog postojanja kao neponovljivog čuda prirode. Niko ko je nekada rođen, niko ko danas živi i niko ko će na ovaj svet sutra stići, neće biti u stanju da hoda, govori, da se kreće i razmišlja na isti način kao Vi. Stoga je svaki čovek unikatno čudo prirode, jedinstveno biće. A asertvina prava se upravo crpe iz ovakve predstave o čoveku i u potpunosti izvode kao derivat ove ključne i prirodne razlike među ljudima.

Govorimo o vanvremenskim i univerzalnim pravima čoveka, nezavisnim od pola, nacionalnosti, boje kože i religijskih uverenja, gde asertivna prava dobijaju svoj potpuni zamah. Pravo na „samoodgovornost“ spada u jedno od njih. Uživanjem ovog asertivinog prava, čovek prihvata svoju slobodu izbora, gde prihvata odgovornost za sopstveno ponašanje, mišljenje i osećanje, čime isključujemo druge kao uzroke našeg osećanja i ponašanja. Pravo na „ne dopadanje“ drugima kao i pravo na „ne pravdanje“ takođe spadaju u nomenklaturu asertivnih prava. Pravo „napraviti grešku“ i pravo na „ne znanje“, te pravo na „menjanje mišljenja“ spadaju u grupu visoko kotiranih asertivnih prava. Pravo na „autonomiju“ izgleda kao finalno asertivno pravo koje nam omogućava da ocenjujemo sami sebe, bez nužnog prihvatanja tuđih ocenjivanja u sopstvenom sudu o nama samima, čime i dopuštamo drugim ljudima da ostanu zasebne i autonomne ličnosti.

Konačni efekat asertivnih prava je prihvatanje odgovornsoti, ogledalo u kome se lik sopstvenih prava ogleda u liku prava drugih ljudi, jer uz pravo uvek ide i obaveza, kao druga strana jednog te istog novčića. U objašnjavanju ovakvog ponašanja, može se poći i od negativne definicije, od onoga što asertivnost svakako nije a to je pasivno ili agresivno ponašanje kao i pasivno-agresivno. Pasivno ponašanje je uvek uzdržano. Plašimo se da kažemo šta mislimo i osećamo, mi time zapravo narušavamo svoja asertivna prava, kao prava koja izviru iz sopstvenog postojanja.Plašimo se da izgovorimo reč „Ne“, imamo strah da sopstvene stavove iskažemo na poslovnom sastanku, čime se trudimo da izbegnemo konflikt po svaku cenu, čime praktično dozvoljavamo drugima da kontrolišu naš život, iako to zapravo ne želimo.

Ogledalo takvog ponašanja je agresivno ponašanje, koje u biti i koristi asertivna prava, ali vođeno potpuno pogrešnim motivima. Ono je nužno ugrožava prava drugih i uvek se svodi na dominaciju i demonstraciju moći, kako bi se druge osobe obično podčinile našim mišljenjima i zahtevima.

Pasivno-agresivnu osobu unitrašnja snaga besa tera da reaguje agresivno, ali ga strah sprečava u tome. Veliki broj ljudi smatra da je život u međuljudskim nesuglasicama manje prirodan i manje zdrav stil života. Zapravo, govorimo o potpuno normalnom načinu života, jer bez obzira kako neko bude stvarno živeo, neminovni su pojedinci ili ideološke skupine koje će zastupati suprotne teze i stvarati konflikte. Nezadovoljstvo je propratni element ovakvog stanja stvari, a asertivni stavovi pojedinca su pogon koji usmerava osobu na rezrešenje konkretnog interpersonalnog konflikta. Ljudi koji nisu asertivni, ne doživljavaju samo nezadovoljstvo kada ulaze u životne konflikte, jer te konflikte i sukobe, prate i anksioznosti, pritisci a neretko i fizička neprijatnost, pa se zbog manjka asertivnosti predaju, i dozvole da ih neko iskoristi, da bi se nakon toga osetili bezvredno i omalovaženo, što dolazi kao posledica odsustva zauzimanja za sebe i svoje stavove.

Ovako kategorisana asertivnost izražava se u brojnim interpersonalnim situacijama kao što su poštovanje sopstvenih subjektivnih prava, težnji i stavova, kritičkog stava ka nepravdi, odbijanje nelegitimnih zahteva sa osećajem samozadovoljnosti i odsustvom anksioznosti, kao i otvorenim i iskrenim manifestovanjem simpatija, pohvale, nežnosti, pažnje i zahvalnosti ka drugim ljudima a za razliku od neasertivnih osoba koje su nedefinisane u izricanju sopstvenih potreba, koje veoma teško ili nikako odbijaju tuđe zahteve, asertivna osoba se definitivno može pohvaliti živošću u i nedvosmislenim potvrđivanjem sopstvenog života u samom sebi.

Asertivnost nije agresivnost, jer asertivna osoba ne šteti drugima, dok agresivna osoba to čini. Ovakva osoba razume da agresivnošču može postići samo kratkoročne ciljeve i da na duge staze može kod oštećene osobe izazivati samo ljutnju, gnev i osećaj povređenosti, a time izazvati i osvetničku agresiju, gde su posledice veoma nepoželjne. Asertivna osoba razume da će na duge staze biti zadovoljna, ali bez frustriranja drugih ljudi, već legitimnim zalaganjem za sopstvena prava, gde će uvažavati i potrebe ostalih ljudi da realizuju svoja. Asertivna osoba, kao suprotnost agresivnoj ili potpuno neasertivnoj osobi, ne dobija po svaku cenu ono što želi i ne smatra da je nužno vrednija od drugih, ona razume funkcionisanje sistema želja i potreba, shvata da se pogledi na stvari mogu i moraju obrazložiti, te da je neslaganje normalna pojava, ali i to da se u većini slučajeva stvari mogu ostvariti na obostrani interes.

Kao i dobar deo ljudskog uslovljenog ponašanja i asertivnost se kao prirodan proces formira od ranog detinjstva, gde tek rođen čovek, najnormalnije teži ka realizaciji svojih potreba, odmah i bez posrednosti, a socijalizacija, ima najsanžniji efekat na razvijanje ovog prirodnog procesa, utiče na učenje socijalno prihvatljivog ponašanja, pri kom dete u interakciji sa drugima uči šta je dobro i legitimno želeti i pritom usvaja određene obrasce sopstvenog mentalnog sklopa. Vrlo često se, asertivno ponašanje, iz raznih roditeljskih uglova, smatra neposlušnim, pri čemu se dete uči usvajanju raznih oblika neasertivnog ponašanja, što se prenosi i u socijalni život, kao vid lažne poslušnosti u vidu nepostavljanja pitanja i neizražavanja sopstvenog mišljenja i stavova. O asertivnosti dece možemo govoriti kao i o asertivnosti odrasle osobe, pri čemu kao parametre uzimamo gotovost i odsustvo nesposobnosti za realizaciju vlastitih prava, kao i jasno i prihvatljivo izražavanje sopstvenih stavova i potreba.

Blagovremeno inkorporiranje odgovarajućih konstrukcija asertivnog ponašanja dobro utiče na napredovanje detetovog samopoštovanja, gde se primećuje da takva deca u pubertetskom i zrelom dobu stvaraju kompletniju i kvalitetniju predstavu o sebi i na bolji način izražavaju svoja znanja i sposobnosti, te imaju efikasnije veštine upravljanja stresom.

Koreni asertivnog ponašanja se nalaze u detinjstvu i ako je neko, kojim slučajem, naučio da se ponaša defanzivno ili agresivno, mora pristupiti korekciji takvog mentalnog sklopa. kroz treninge asertivnog ponašanja, a kao i svaki trening, ovakav trening podrazumeva tretiranje niza veština. Konkretno, u ovom slučaju govorimo o uvežbavanju veština verbalnog izražavanja sopstvenih potreba i želja, zauzimanjem stava za sopstvena davanja potvrdnih i odričnih povratnih informacija, odbijanje neprihvatljivih zahteva i samouverenost u prihvatanju i odbijanju onoga što želimo ili ne.

Donesite odluku da već sada razvijete svoju asertivnu ličnost, zaštite se od manipulacije, napustite negativne obrasce ponašanja i postanete uspešniji u komunikaciji sa ljudima. Počnite da sebe izražavate na prirodan i zdrav način.