Govor tela je način kojim ljudi uspostavljaju komunikaciju bez izgovorenih reči, sa namerom, ili bez nje. Ovakva priroda komuniciranja je, prema mnogim istraživanjima, čak i dominantni deo sistema komunikacije, sa čak i do 8o%. Govor tela pokazuje emocije i stavove u procesu komuniciranja a predstavlja dopunski element verbalnom vidu komunikacije pa čak i mnogo puta, njenu adekvatnu zamenu.

Da li se u nečemu slažemo ili ne, nepogrešivo govore naši pokreti, stavovi, gestovi i oni veoma eksplicitno ukazuju na naše reakcije koje je prosto, po nekad, nemoguće sakriti. Ovakav govor tela igra veoma važnu ulogu u prvom kontaktu i prvoj komunikaciji, takozvanom "prvom utisku" i po nekad ima jaču psihološku prednost u odnosu na reči koje izgovaramo, a toga mnogo puta nismo ni svesni. Ovakva komunikacija se naziva i "govor tela" ,to je specifičan sistem u kome nas odaju sopstveni izrazi lica i gestovi, protiv naše volje, jer signali govore sami za sebe, po staroj izreci “Ako koza laže, rog ne laže”. Spoznaja ovog sistema je neophodna, sa obzirom da je uloga ovog aspekta komuniciranja veoma važna za dobre odnose sa okolinom i uspešnu razmenu informacija. Izgraditi veštinu da prepoznajemo i razumemo tuđe neverbalne poruke, kao i da, koliko je god to moguće, kontrolišemo sopstvene, je neophodan uslov uspešne komunikacije. Neverbalno komuniciranje prevazilazi nerazumevanje i nesporazume izazvane verbalnim komuniciranjem i često prednjači u teškim situacijama, a što su pokreti i izrazi slobodniji, spontaniji od reči, ljudima usađuju veći stepen poverenja jednih u druge. Izrazi lica su ubedljiviji u izražavanju dobrodošlice i pozitivnog stava prema nekome, od samih reči i služe kao odlična dopuna pozitivnom utisku koji ostavljamo.

Naša poza i naš stav dok govorimo, naši pokreti i izrazi, kriju našu veštinu i samopouzdanost, naše oči pokazuju iznenađenje, a naša usta odaju nezadovoljstvo. Otvorene ruke i raskopčan kaput su znak spremnosti na razgovor, a prekrštene ruke i češanje po vratu znak su zabrinosti, dok grickanjem noktiju ili olovke odajemo nesigurnost. Nakašljavanjem i meškoljenjem u stolici pokazujemo nervozu. Samouverena individua najčešće sedi uspravno, pri čemu su ruke na leđima ili u džepovima jakne. Kada razmišljamo ili procenjujemo ljude obično trljamo bradu, zabacujemo glavu, dodirujemo lice rukom, gledamo preko naočara ili dodirujemo luk nosa prstima. Govor tela podrazumeva mimiku lica, kvalitet glasa, gestove, stav tela ili pokret, dodir i pogled. Kako neverbalni znakovi nisu jednosmisleni, u procesu tumačenja se najčešće kombinuju više njih i to zajedno sa verbalnom porukom.

Facijalna ekspresija je najvažnije sredstvo izražavanja emocionalnog stanja i drugi najvažniji aspekt neverbalnog komuniciranja. Čovek prirodno poseduje najviše facijalnih mišića, a to mu omogućava beskonačno mnogo različitih izraza lica, a u ovome žene prednjače u odnosu na muškarce, jer uspešnije odašilju ali i tumače razne facijalne ekspresije u različitim životnim situacijama, a istraživanja nam pokazuju i to da se žene više smeju kao i to da su bolji slušaoci od muškaraca. Na osnovu samo par smernica, vrlo lako možemo razlikovati pravi i lažni osmeh. Pravi osmeh je simetričan, pri čemu su usne razvučene i podignute u oba ugla. Utiče na ostale delove lica, u spoljnim delovima očiju se javljaju bore, a ispod očiju se stvaraju kesice, dok su obrve spuštene. Za osobe koje se iskreno smeju umemo da kažemo da se „smeju očima“. Sa druge strane, lažni osmeh se može prepoznati po tome što je asimetričan ili iskrivljen, sa jednim podignutim uglom usana. Ne utiče na ostale delove lica kao pravi osmeh, tako da lice sa lažnim osmehom često možemo opažati kao neskladno.

Očima se koristimo kao veoma moćnim sredstvom neverbalne komunikacije, i koristimo ih kada tražimo povratnu informaciju, kada želimo da pokažemo pažnju ili interesovanje, kao i kada pretimo ili želimo da na neki način utičemo na sagovornika. Neretko očima otkrivamo i svoje stavove i u njima tražimo i reakciju drugih ljudi na našu sopstvenu pojavu a i na ono što u datom momentu govorimo. Ljude bi tokom razgovora trebalo gledati u oči, ali naravno u okvirima dobrog ukusa. Tako se, intenzivan i dug kontakt očima, najčešće doživljava kao izraz superiornosti, preteći stav, skrivena ili otvorena želja da sagovornik uvredi ili, pak, veliko interesovanje za ono što pričamo. U suprotnom, ovakav kontakt očima se može opažati i kao neiskrenost, laganje, u slučaju kada pojedinac pokušava svesno da kontroliše laganje. Od velikog značaja je i intenzitet treptanja - povećan broj treptanja u minuti može ukazivati na anksioznost ili neiskrenost, a smanjen broj treptaja – bes, agresiju, iznenađenost. Ukoliko primetimo da neko aktivno izbegava naš pogled, smatraćemo sagovornika nesikrenom ili nesigurnom osobom. Ako neko pasivno izbegava naš pogled, smatraćemo da je ova osoba nepristojna, nezainteresovana ili jednostavno ne poštuje nas kao sagovornika u dovoljnoj meri. Obrve takođe mogu na svoj način „komunicirati“ sa sagovornikom. Pogled ispod obrva ukazuje na nezadovoljstvo, neskrenost, dominaciju, dok podignute obrve ukazuju na iznenađenje, aktivno slušanje i želju da se privučeje pažnja. Podizanje samo jedne obrve znači sumnjičavost ili nevericu.

Boja glasa, ton, jačina, kvalitet glasa, brzina govora, naglasak i akcenat, su u mnogo slučaja indikator u odlkučivanju da li ćemo nekom da verujemo ili ne. Ako želimo da zadobijemo nečije poverenje, jačina našeg glasa mora biti ni preniska ni prejaka, jer jak glas odaje utisak da smo skloni dominaciji, dok previše mek glas odaje poniznost ili rezervisanost. Na nama je mogućnost da podesimo performanse našeg glasa, kako sagovornik ne bi stekao pogrešan utisak o našim moralnim kvaltetima, a kako bi stekao poverenje, to ćemo najčešće puta učiniti tako što govorimo ravnomernim tonom i kvalitetnom dikcijom, bez prebrzog saopštavanja informacija, sa ravnomernim i svrsishodnim pauzama u delovima rečenice, koje hoćemo da naglasimo. Trudićemo se da uvek naglašavamo pozitivne delove rečenice, stabilnim i nikako piskutavim tonom, ali u granicama dobrog ukusa i saglasno datoj situaciji u kojoj se nalazimo. Preterivanje u naglašavanju će svakako potencirati dominaciju, a ne saradnju, što može dobrim delom pokvariti ostvarenje ciljeva samog razgovora.

Dodir uglavnom označava toplinu, srdačnost i podršku, ali je veoma važno poštovanje ličnog prostora. Češće iniciranje dodirivanja od strane osoba višeg statusa ka onima na nižem rangu najčešće znači dominaciju. Telesni kontakt koristimo pri potvrđivanju sastanka ili rastanka. Takođe, uz pomoć dodira možemo privući sagovornika i usmeriti njegovu zalutalu „pažnju“. Tapšanjem po ramenu, zagrljajem neverbalnim putem sagovorniku pružamo ohrabrenje i pružamo podršku.

Važni saveti pri dešifrovanju neverbalnih znakova:

• 1. Kontekst je ključan! U zavisnosti od konteksta, jedan gest može imati potpuno drugačije značenje u više različitih situacija.
• 2. Kombinacija gestova, a ne izolacija – jedan gest sam za sebe ne mora imati značenje koje mu pripisujemo, ukoliko se ne nađe u kombinaciji sa drugim gestovima.
• 3. Baseline – postoje individualne razlike između osoba. Uzmite u obzir i osnovno (baseline) ponašanje osobe u svakodnevnim situacijama u odnosu na opaženu komunikaciju. Upoznajte osobu što bolje možete.
• 4. Lični okvir – svi mi imamo različito iskustvo, stavove, stereotipe, predrasude, itd. Obratite pažnju na svoje lične okvire i okvire drugih pre nego sto donesete sud o njima ili tražite uzroke impresija drugih o vama (“podseća me na nekog”).
• 5. Kulturni okvir – u različitim kulturama, dobar deo simbola i gestova ima različita značenja.

Uspešan je sagovornik koji zna kako da prenese najveću količinu informacija, na način koji će biti najbolje shvaćen. Takav kvalitet komuniciranja, pored znanja i samopouzdanja, nosi sa sobom i veštinu neverbalne komunikacije. Uspešna neverbalna komunikacija je vrsta veštine koja se može naučiti i odlično ugraditi kako u svakodnevnu, tako i u poslovnu komunikaciju. A kao i svaka veština, uspešan govor tela se može proučiti uz zajednički rad sa ljudima koji su majstori ove veštine.

N.A